Soul in a bottle.

we pursue for

30.03.2019.

ceiron

Kao bas klavira, ta melodija što mi kola umom i kiseo miris vode me izbezumljuju.
Slutim da si iza mene, dok zatvaram oči da osjetim vjetar, u nekoj laganoj ljetnoj haljinici i prašnjavim papučicama. Čujem galebove i osjetim ti ruke kako prekrivaju mi oči i gotovo da čujem tvoj šapat i dah na vratu.
Onda se trgnem kao iz košmara i okrenem se, a tebe nema.
25.03.2019.

Kažu puštaš brodove rekom papirne...

Rekoh mali mi kofer, bona.

Ona me začuđeno gleda, kao da mi pogledom kazuje kako nisam još uvijek ni stavio ništa u njega, pa me onda zbog par trenutaka tišine pita što.
Istog trenutka kad je otvorila usta i upitala me što, vjerovatno nazirući odgovor, njene oči, nosić i njena mala brada pokazale su mi najtužniji prizor koji sam ikad vidio.
Odmah naredni, njene ruke su sklopile krug oko mog vrata, i njena glava pored moje je bila sakrivena. Valjda joj tako lakše.
A ako ja nju zagrlim?
Hoće li joj biti teže ili lakše?

Bojim se, hladnoća mi silazi niz kosti i nekako se postidih samoga sebe - stegnuh je blizu sebi.
A ona, sklupčala se u moje naručje kao da me moli da je ne puštam samu, da je ne ostavljam nezaštićenu, kao da mi dokazuje da je moje i da je uzmem sebi. Čini mi se da nikad ništa nježnije i manje u životu nisam držao u rukama.
I stežem, koliko god imam snage u svojim rukama, kao da ću je - ako dovoljno stegnem - utisnuti u sebe i nećemo se nikad rastajat.

Pod teretom njene tuge, boli, njenih malih ručica što me uspavljivaše noćima prije, slomila mi se duša - a ona prstićima štima one komadiće ne bi li se usne razvukle u osmijeh.
Znam da se nisi okrenula jer nisi mogla.
Ne bi imala šta vidjeti ni da jesi.

Moj ruksak.
Tvoj kofer.
Grč lica i par suza.
Pustinju od čovjeka.

Sad ću ja, bona. Dok sklopiš oči i otvoriš - eto me.

20.03.2018.

Za ili protiv?!

A moj mali po noći se digne i piše nekakve parole po zidu i kaže...

02.03.2018.

Proleće je stiglo i svima je do jaja.

15.02.2018.

U tuđim cipelama, žurnim koracima on korača niz prljav put. Njegov gaz se smanjuje i uskoro će biti nevidljiv, sakrivši njegov put i pogled. Njegovi koraci su lahki, kao boje se da ne probudi one što spavaju. On šuti, govori očima. One kazuju tugu. Borbu kazuju njegove usne što se, malo zatim, razvukoše u osmijeh. Onaj osmijeh što pokrije zube, a otkrije dušu.

15.02.2018.

Svi ponekad šute o nekom.

06.02.2018.

Oči su se otvorile, stidljivo i lijeno, kao krišom. Onda se sklopile pa otvorile brzo, samouvjereno. Pogled je klizao niz njeno lice, odmarao na vratu pa se ponovo penjao uz njene uvojke. Niz misli nije našao odgovore. Otkud ja tu? Kako sam došao ovdje? Kako se moj put završio ovdje? I onda, jesi li sretan? Što razmišljaš ako jesi? Što si tu ako nisi? A ona nikako da se trgne, pogleda me i razvuče onaj osmijeh. Da me liši svih pitanja i nevjerice.

01.02.2018.

"Meni je ovde lepo bez tebe,vreme mi brzo prolazi, poroka nemam,a svako veče druga mi djevojka dolazi..."

29.01.2018.

Svi smo mi kako će se desiti ili zašto se desilo.

28.01.2018.

Quote

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli. Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove beskrajno. Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj večnosti.


Stariji postovi